Mini abvantura od 31. maja do 3. juna 2010. godine
 Uvod
Oduvek sam sanjao da letim u nestvarnim predelima Alpa oko Annecy jezera. Kao bebac, samo sa 2-3 meseca sam izgovorio moju prvu reč – a-a-anjesi... Svoj prvi SAT sam sanjao sa 5 godina a prvu devojku u tandemu provozao sa 16. Kad sam se probudio iz sna, shvatio sam da imam 27 godina i da je vreme otići u mesto snova. Annecy.
Put
Ne bi meni putovanje bilo putovanje da nije malo drugačije. Preko couch surfinga sam se dogovorio oko smeštaja sad još samo da dodjem tamo. Kola ostavljam Ivani dapred se vozika – ja palim stopom. Imao sam sreće da je Sale(prijatelj iz Ciriha) bio ovde te me je on prvi odbacio do Bazela – nekih 120km valjda. Ostalo mi je još samo 300 :D Na pumpi vadim odštampani papir „BERN, GENEVA, ANNECY“ sa crnom siluetom paraglajdera u pozadini. Posle, oko 1h fora upali i eto me u kolima sa bakicom i dekicom iz Strazbura, idu za Ženevu – mooožeeee.
Geneva
2h u Ženevi bilo mi je dovoljnio da se opustim, malo prošetam i sačekam da me stigne činjenica da je avantura počela i da je preda mnom veseo put. S obzirom da je Annecy na 40km nisam žurio. Pičio sam po keju levo desno, otišao do gradske plaže gde se stvarno može steći utisak da si na moru. Jezero je enormno i kristalno čisto. Vazduh planinski svež , prosto ukusan da se diše Iznad Ženeve nebo plaaaavooooooooo sa kasnim popodnevnim kumulusima i ogromnim grebenom koj gleda ka severu i udovoljava letačima koji tu stalno lete. Doduše to je već Francuska :D.
 
Prošetao sam malo van centra u smeru puta ka Fr. Na prvom semaforu jedva sam stigao da izvadim natpis za annecy kad eto ti staje jedan mini pežo. Devojka, kojoj je to bio prvi dan na novom poslu u Ženevi, bila je ljubazna i odbacila me tik do štranda Annecy jezera posle pola sata vožnje.
 
Annecy
Prva reakcija mi je bila da cvilim i vrištim u sebi. Ljudi su me čudno gledali dok sam skakutao pored štanda sa ogromnim rancem na ledjima. Iznad jezera rastu planine ogromnih proporcija. Ovde se zapravo čovek oseti jako malim u nekim trenutcima ali zato jako srećnim :D. Skakućući me je prepoznao neki kolega „paraglajder“ i započeo razgovor. Pomogao mi je da dodjem do adrese koju sam tražio pa je otišao svojim putem.
Ulazim u „sajber“ zgradu pa u lift i onda u stan Emmanuelle – moja Couch Surfing ugostiteljka narednih 2 dana. Devojka je završila elektrotehniku te sad radi doktorat ne nekim mikro vibracionim nezavisnim generatorima. Ne pitajte dalje. U isto vreme jako je kreativna i vidi se da ima umetničke duše. Stan je ukrasila raznoraznim crtežima po zidu. Ima mačku o kojo će se pričati kasnije...
Šetnja kroz grad mi je pomogla da shatim da sam stigao negde drugde. Kažu da Annecy izgleda kao Venecija u Alpima. To je tačno – donekle. Turksi kebab pa pivo u pab-u i to je to što se tiče današnjeg učinka. Dan sam priveo kraju!
  
Letenje
Ovo ne znam kako da opišem! – 80% vremena u vazduhu sam proveo pevajući ili pričajući sam sa sobom :D
Lokani supermarket mi je poslužio kao odskočna daska. Jedan domaći a-la-usput sendvič me je zagrejao za predstojeći duhovni has.
Stopom dolazim do sletišta. Tamo je poznata Rip-Air fabrika. Kupujem par novih kanapa za komande, oni me deru jer znaju da bez toga ne mogu :D hehe. Krećem na poletište i kupe me tri lika – ski instruktori te sad traže neki sport za leto...
 
NA startu raj iliti u raju start. Mekani travnati zeleni etison krasi pogled na jedno od najlepših mesta za letenje na svetu. Poletanje, tri put ura i eto me u stubu ka gore. Idem ti ja tako „ka gore“, u glavi mi vario cvrkuće, jer onaj na baterije je crko, oko mene krila na sve strane. Krila i meka i tvrda, pa čak i poneki turistički avioni prolaze iznad jezera ali ispod nas.
 
4 sata neopisivog uživanja. Popneš se do samog vrha termike i idalje si istpod nekih planinskih vrhova – tako mali al tako srećan :D Bio sam i u prilici da sa jednim ogromnim orlom letim zajedno u stubu. Njegov brat obrne jedan krug, sklopi skroz krila, ponire 30-40 metara i onda raširi krila te se vrati na isto mesto odakle je počeo. Narednih nekoliko minuta oni mene očaravaju dok penjemo zajedno u stubu. Tog dana mislim da sam proveo 80% vremena u vazduhu pevajući ili pričajući sam sa sobom. Ko leti taj me razume.
 
 
 
Sletanje je bilo oko 19h. Poslednji deo leta sam proveo jedreći na malecnom grebenu (u odnosu na okolinu) koji je stajao pravo u put dolinskog vetra. Tu se moglo ostati do noći!
Sve u svemu tog dana mogao si da letiš gde si hteo koliko si hteo, uz par pravila koje treba da pratiš. To su: drži se planina, uživaj dok diže, kad curiš vrati se tamo gde diže i probaj opet za 5-10 minuta, senka ne, sunce da i to je to..
Luda mačka
Petite Chat je ustvari Mali Tigar – pobesneli MAKS na kvadrat. Formula ove mačke izgleda ovako: E=mc2. Daš mu malo mleka i hrane i buuuummmm – kao na ekserima. Noću ga jedino mogu zaustaviti vrata od kupatila(sa čije druge strane se on nalazi).
Put do Tramelana
Sutradan u Annecy, s’ obzirom da je kiša bila neminovna, odlučio sam se da krenem natrag putem severa. Kontaktirao sam tetka Svetlanu u Tramelanu – severna Švica, negde u vencu planina Jura. Pozdravio moje drage domaćine i pravac put pod noge. Palac me je dovukao prvo do Ženeve, ge sam se slikao ispred svetske meteorološke organizacije. Iz Ženeve izaći stopom do prvog stajališta je zadatak vredan medalje šampiona strpljenja i taktike ali izvodljivo :) Dalje sam se relativno brzo dovukao do Tramelana što sam kasnije shvatio da je bila neverovatna sreća da me neko odbaci baš dotle.
 
 Tra Tra Tramelan
Napuštena fabrika preciznih švajcarskih satova na 1000 metara nadmorske visine. Veličine malog mokrog luga, ovo selo je, poslednjih 150 godina, živelo od proizvodnje satova i kojekakvih mehaničkih naprava, naravno pored i uobičajnog biznisa kravarenja i sira-njenja(izmišljene reči). Sada kako su kinezi stupili na snagu čuke više nisu ono što su nekad bile. Jednu od tih fabrika, posle zatvaranja, kupi neki umetnik! Desno krilo kupi Patrik, partner Svetlane, moje tetke. Životni prostor su uredili tako da se čovek u njemu oseća prijatno i prirodno. Visoki plafoni ogromne prostrane prostorije preplavljene prozorima koji gledaju na obližnju šumu i poljanu sa Milkine reklame. Doduše bilo je oblačnio al da je bilo sunčano tako bi bilo :D.
Narednih 24h izučavao sam i uživao u „lajf-stajlu“ koji vode Svetlana i Patrik. Za ručak smo uživali u tradicionalnoj klopi. Topljeni sir preliven preko barenih krompirčića. Mmmmmmmm. Sad mi je krenula voda na usta.
La fin...
Sutradan me je Patrik odbacio da Bazela. Usput smo stali malo i da obiđemo jednu malu rustičnu branu. Wendy, njihov pas, tu u prirodi, ludi od sreće. Jedva prošlo 4 sata i 4 prevoza i eto mene nađoh se sa mojom dragom Ivanom nazad u Strazburu.
 
|
